Kesten kao zamena za žitarice i lek

Kesten je bio  osnovna hrana u južnoj Evropi, Turskoj i jugozapadnoj i istočnoj Aziji milenijumima, uglavnom zamenjujući žitarice tamo gde one dobro ne uspevaju, poput planinskih mediteranskih oblasti.

Dokazi o uzgoju kestena od strane čoveka su dostupni od otprilike 2000. godine pre nove ere.

Aleksandar Veliki i Rimljani su posadili stabla kestena širom Evrope tokom svojih različitih kampanja. Smatra se da je Grčka vojska preživela njihovo povlačenje iz Male Azije 401–399 godine pre nove ere zahvaljujući zalihama kestena.

Stari Grci, poput Dioskorida i Galena, pisali su o kestenima i komentarisali njihova lekovita svojstva, kao i o nadutosti izazvanoj prekomernom konzumacijom.

Za prve hrišćane kesten je simbolizovao čednost.

Do uvođenja krompira, čitave šumske zajednice koje su imale ograničen pristup pšeničnom brašnu oslanjale su se na kesten kao glavni izvor ugljenih hidrata.

U nekim delovima Italije, kolač od kestena koristi se kao zamena za krompir.

Godine 1583, Čarls Estjen i Žan Liebo su napisali, „beskonačno mnogo ljudi živi samo od (kestena)”.

Godine 1802, jedan italijanski agronom rekao je za Toskanu da je „plod kestenovog drveta praktično jedina hrana naših gorštaka“, dok je 1879. rečeno da se njime gotovo isključivo hranila čitavu populacija pola godine, kao „privremenom, ali potpunom zamenom za žitarice“.

Kesten je bogat dijetalnim vlaknima, mineralima, dobrim mastima, vitaminima, antioksidansima i drugim važnim hranljivim materijama. Takođe, sadrži malo masti i visok sadržaj vitamina C, a inače, kesten se smatra sličniji voću od drugih orašastih plodova.

Sadrži hemikalije zvane tanini i flavonoidi, koji mogu da pomognu u smanjenju otoka kože i ubijanju bakterija. U narodnoj medicini koristi se i za bronhitis, dijareju, mučninu i druga stanja, iako ali ne postoje dobri naučni dokazi koji bi podržali ovu upotrebu.