Možeš u Carnegie Hall, ali ne možeš u kafanu bez licence
Zamislite sledeću situaciju: diplomirani muzičar, sa godinama školovanja, diplomom akademije, nagradama i referencama, dobije priliku da nastupi u jednoj od najprestižnijih koncertnih dvorana sveta – Carnegie Hall u Njujorku. Potpisuje ugovor, reguliše vizu, plaća porez i izlazi na binu. Sve je u redu.
Ali ako poželi da svira u lokalnom kafiću u Srbiji – mogao bi da se suoči sa problemom. Jer diploma nije dovoljna. Potrebna je licenca.
Paradoks? Ne, to je realnost domaće regulative.
Diploma – da, ali ne i dovoljno
Završena muzička akademija dokazuje umetničku stručnost. Međutim, u ugostiteljstvu se muzičar ne posmatra samo kao umetnik, već kao lice angažovano u privrednom objektu. Tu na snagu stupaju posebni kolektivni ugovori, statusi estradnih izvođača i administrativne procedure.
Drugim rečima: možeš da sviraš Baha u koncertnoj dvorani, ali ako želiš da sviraš standarde u restoranu – moraš imati odgovarajući “status”.
Umetnost ili administracija?
Ovakav sistem otvara logično pitanje: da li je kriterijum umetnički kvalitet ili administrativna forma?
Ako je neko završio školu, položio sve ispite, javno nastupa, potpisuje ugovore i uredno plaća porez – da li je zaista suštinski problem u tome što nema pečat određenog udruženja?
U praksi, mnogi muzičari rešavaju stvar registracijom preduzetničke delatnosti ili angažovanjem preko agencija. Sistem dakle nudi izlaz. Ali sama činjenica da je za nastup u malom lokalu potrebna dodatna birokratska potvrda, dok za međunarodnu koncertnu binu nije – ostavlja gorak ukus nelogičnosti.
Država i estradni okvir
Posebna regulativa u ugostiteljstvu nastala je sa idejom da uvede red: da zaštiti izvođače, reguliše rad, uvede doprinose i smanji sivu zonu. Na papiru – razumno.
Ali u realnosti, ona ponekad dovodi do apsurda u kojem je umetnik dovoljno kvalifikovan za svetsku scenu, ali nedovoljno administrativno kvalifikovan za kafanu.
Suština problema
Niko ne spori potrebu da se rad reguliše i oporezuje. Problem nastaje kada forma postane važnija od suštine. Kada diploma i profesionalni angažman nisu dovoljni bez dodatne “potvrde o podobnosti”.
Jer ako je umetnik legitiman u koncertnoj dvorani, ako može da nastupi pred međunarodnom publikom, ako uredno potpisuje ugovore – onda je legitimno zapitati se: zašto mu je za lokalni nastup potrebna dodatna dozvola?
Možda je vreme da se preispita da li se umetnost meri kvalitetom i obrazovanjem – ili pečatom.