Odbornik Narodnog pokreta Srbije u SG Niša, Ljubomir Kostić, podneo je inicijativu da Grad Niš otkupi i sačuva kuću u kojoj je živeo pesnik Branko Miljković, kako bi se ovaj zaštićeni objekat pretvorio u odeljak Narodnog muzeja i trajno očuvao kao deo kulturne baštine grada.
„Podneo sam odborničku inicijativu kojom tražim da Grad Niš otkupi kuću u kojoj je živeo pesnik Branko Miljković, u ulici Ljube Didića broj 9, i da je pretvori u poseban odeljak Narodnog muzeja Niš“, saopštio je Kostić.
Istakao je da je kuća Branka Miljkovića još od 1987. godine pod zaštitom kao spomenik kulture, ali da se taj status u praksi ne primenjuje. Na njoj nema nikakve oznake koja bi ukazivala na njen značaj, a većina Nišlija i ne zna da je u toj kući živeo jedan od najznačajnijih srpskih pesnika 20. veka.
Foto: NPS Niš
„U okolini kuće poslednjih godina ubrzano niču stambene zgrade, što ozbiljno ugrožava ovaj objekat. Realna je opasnost da kuća bude oštećena ili potpuno nestane, kao što se već dešavalo sa drugim zaštićenim objektima u našem gradu.Smatram da je krajnje vreme da Niš pokaže poštovanje prema svojim kulturnim vrednostima i da se kuća Branka Miljkovića sačuva, obnovi i stavi u funkciju kulture. To nije samo pitanje prošlosti, već i odgovornosti prema budućim generacijama koje treba da znaju gde je živeo i stvarao jedan od najvećih pesnika moderne srpske poezije“, dodao je odbornik Narodnog pokreta Srbije.
Inače, pokretna imovina Branka Miljkovića već se nalazi u Narodnom muzeju, ali je većina predmeta van stalne postavke i čuva se u depoima. Otkup i obnova kuće omogućili bi da se taj prostor uredi po savremenim muzeološkim standardima i postane mesto kulture, sećanja i inspiracije, kažu u NPS Niš.
Branko Miljković rođen je u Nišu 29. januara 1934. godine, a preminuo u Zagrebu, 12. februar 1961. godine. Njegova smrt, odnosno zvanično samubistvo, nikada nije do kraja razjašnjeno. Prtonađen je obešen o drvo na periferiji Zagreba. Bio je srpski i jugoslovenski književnik i prevodilac, jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Najpoznatija Miljkovićeva pesma je „Uzalud je budim“, a najpoznatiji stih „Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“.
Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u peskuПоклон-корпе
